Историјат школе
Давне, 1885. године у једној приватној кући почела је са радом Римокатоличка вероисповедна школа. Први учитељ је био Јанош Нађидаи, писмен човек, али по професији обућар. Прва школска зграда са двема учионицама изграђена је 1886. године.
Године 1888. почела је рад Реформаторска школа у новој згради у којој је једна њена половина била намењена реформаторској вероисповести, а друга евангелистичкој. Сваки од ових делова био је оспособљен и за верску наставу, са по једном учионицом и станом за свештеника или учитеља. У почетку је био релативно мали број ученика и школа је била неподељена ( према подацима од 30. 09. 1895. године имала је 33 ученика ).
Евангелистичка школа основанa је 1889. године. Радили су у истој згради где је била Реформаторска школа, а први учитељ са дипломом био је Јохан Шрамел (од 1889. до 1907. године).
Посебна школска зграда је изграђена 1914. године која је до 1932. године служила и као црква.
Сасвим ретка деца српске и мађарске народности са српским и словенским презименима су похађала тзв. “ ВИЋ ШКОЛУ “ која је била установљена између два светска рата . У њој се настава одвојила на српском језику, без обзира да ли су та деца била оспособљена да прате наставу на овом језику. Прва учитељица била је Данка Нешин из Ковиља.
Вероисповедне школе после Првог светског рата постају државне основне школе. Између светских ратова у Будисави је неко време радила и школа за малобројну јеврејску децу која су имала свог учитеља.
После Другог светског рата ( од шк.1946 – 1947. год. ) у многим селима у Војводини, ако је било услова, кадрова и простора, према измењеном Закону, школовање је продужено у седмогодишње, а недуго затим и у осмогодишње основно образовање.
Пошто у Будисави није било ни простора, ни кадрова, деца која су хтела да заврше малу матуру, морала су похађати више разреде у Каћу, суседном селу, удаљеном 4 km.
Када су у Будисави створени услови за остваривање основног осмогодишњег образовања, настава је организована у осам зграда. Поред нефункционалности простора и разреда, школа је била слабо снабдевена потребним дидактичким и другим средствима које подразумева оваква установа, тешко је било одржавати хигијену простора и др. Почело се озбиљно размишљати о побољшању свих услова живота и рада у школи.
Велики преокрет у раду била је изградња нове, садашње зграде у Школској улици број 3. Камен темељац поставио је тадашњи директор, Павле Гера, 18.03.1965. године, а усељена је почетком нове школске године 1966 – 67. године.
Школска зграда има 1650 m2. У њој се налази 11 класичних и једна мања учионица, зборница, канцеларије директора и стручног сарадника, ученички тоалет у приземљу и на спрату и тоалет за наставнике у приземљу, кухиња са трпезаријом ( 197 m2 ) и просторије које користи помоћно – техничко особље. Ученици користе отворене површине које чине школско двориште са зеленом површином ( 5309 m2 ) и отворен терен за рукомет ( 955 m2 ) који је од 2016. године прекривен тартан масом .
У школском дворишту налази се стара зграда која је изграђена 1900. године укупне површине ( 230 m2 ). Ту се налази једна учионица, архива, школска библиотека, канцеларије у којима ради секретар и административни радници.
Дан уочи Нато агресије, 23. 03. 1999. године, почела је изградња фискултурне хале. Са радовима се стало након постављања кровне конструкције. 3. октобра 2007. године отворена је и дата на коришћење спортска хала (1702 m2).
У непосредној близини, преко пута главне школске зграде, су и просторије у којима се одвија рад продуженог боравка ( 90 m2 у објекту и 234 m2 које чини двориште ). Простор је наменски опремљен за учење и одмор.
Настава се изводи на српском и мађарском језику. Школа је добила име по једном од високих југословенских комунистичких, партијских и државних функционера, Моши Пијади. Од 1993. године школа носи име нашег јединог нобеловца Иве Андрића. Дан школе од 2007. године прослављамо 9. октобра.
